Boško Đokić: Infuzija u poslednji čas

autor: B. ĐOKIĆ

Ljudi, ovo je redak trenutak za kolumnicu, odnosno mene – sama se ispisala u nedelju, 6. avgusta 2017. godine oko 22 sata, u Bratislavi, kada su naši juniori postali evropski šampioni u basketu, vrativši tako posle osam godina zlato u Srbiju. U finalu je savladana Španija rezultatom 74:62, koji pokazuje da neke velike neizvesnosti i nije bilo u poslednjoj četvrtini, a o dominaciji govori i pobeda u polufinalu nad sjajnom selekcijom Litvanije. Pre nego što apsolviram na ovu temu, evo nekoliko ličnih detalja.

Prvo, uvek je lakše, čitljivije pisati o jednoj, pogotovo temi sa hepiendom, kao što je ova, ne mrčiti pero oko nekih problema koje trećina publikuma ne razume, trećina je ”protiv”, a poslednjih 33,3 odsto ”za”, jer ima koristi od toga, pa ne da na sebe po bilo koju cenu.

FOTO: FIBA.COM

Drugo, posledično, ja sam miran barem nedelju dana, niko me ne p(r)oziva, nema ponoćnih mobilisanja sa skrivenog broja, samim tim na delu je lekovita MSMK-taktika, odnosno – ”Mirno Spava Mali Kurosava”.

Treće, da dopunim prvu stavku, celina jednog događaja (čitaj – zlatne kolajne) mnogo je prijemčivija, nego pisanije o tri različita (čitaj – nekoliko ”zemljanih i drvenih” medalja).

Četvrto, Njofra Paviljonski i ja imali smo više poučnih misli, predloga za sentencu nedelje (kao – ”pojedina usta toliko fekališu, da im svako dupe zavidi”; ili –  ”više se postiže sa lepom reči i revolverom, nego samo sa lepom reči”), ipak, odlučii smo se za ovu, primerenu trenutku i sjajnim junošama – ”gde oni udare, tu ni melem za hemoroide ne pomaže”…

Pre nego što kažem koje slovo pojedinačno o ”dvanaestorici žigosanih”, naglašavam: ovo je neviđena adrenalinska injekcija za domaći basket, uvertita za seniore Saleta Đorđevića. Način na koji su dečaci nosili dres svoje zemlje, ponašanje od odaska do povratka – imponuje, posebno u momentu rasprava hoće-neće svako igrati za Srbiju, silnih otkaza univerzitetskoj reprezentaciji i sličnih mudroserija. Kapa dole ovim igračima, uz želju da i na seniorskom planu dostignu nebo: Nikola Mišković, MVP prvenstva, stožer oko koga se gradila igra, posebno u napadu u kriznim trenucima, polivalentni igrač Mege, pozicija tri i četiri. Balša Koprivica, centar, dugo u SAD, pomalo ”skrivan” od domaće javnosti, ovo mu je prva reprezentativna akcija. Stefan Momirov, Vrščanin po rođenju, bek Crvene zvezde, odličan i šuter i defanzivac. Aleksa Uskoković, plej i kapiten ovog tima, takođe iz CZ, vrhunski defanzivac. Vuk Vulikić iz beogradskog Dinamika, pozicije jedan i dva, odlična ”glava”, čitanje igre, iskusan za ovaj rang. Filip Petrušev, trenutno u SAD, pokriva obe centarske pozicije, dobra ruka, primeren takmičar. Andrija Marjanović, spoljni igrač, o kvalitetu govori njegov dosadašnji put – iz niškog Nibaka u Barselonu, sada ”blizu” Mege? Tadija Tadić je visoki plej Partizana, defanzivac, svaki zadatak ispunjava nepogrešivo. Danilo Petrović, četvorka Virtusa iz Bolonje, takmičar koji ne odustaje. Marko Pecarski, centar na relaciji Mega-Bajern, snalažljiv i veoma perspektivan. Tim kompletiraju Marko Šarenac, spoljni igrač valjevskog Metalca i Aleksa Matić, takođe ”specijalac”, igra na pozicijama dva i tri, matični klub – Mega…

Evo i nekoliko konstatacija za razmišljanje, toliko da se uključi deo sive mase na više od četrdeset stepeni Celzijusa. Prvo, ni mi, kao ni neke druge repe, nismo igrali sa najjačim sastavima, videti ko i zašto, kako to prevazići. Drugo, perspektivu juniorskog tima za narednu sezonu čine trojica mlađih, rođenih 2000. godine – Koprivica, Petrušev i Pecarski. Teće, ”igra gena”, odnosno pelcovanje basketom sa oca na sina ne odnosi se samo na Koprivicu, Pecarskog i Miškovića, već i na Momirova, čiji je muški roditelj Joca napravio takođe lepu karijeru, možda još na nekog ”naslednika”, nisam ispitivao sva porodična stabla, pogotovo sa strane ženskog roditelja. Četvrto, krucijalno za dumanje – petorica dečaka sezonu su završila u inostranim klubovima. Peto, za sada jedini važeći princip je – ”inostranstvo ili Beograd”, samo se Šarenac udomio u Valjevu, dakle – igra li se basket još negde po Srbijici? Šesto, popisati ovih dvanaest prezimena i pratiti njihov seniorski razvoj – igraju li ili sede na klupi, da bi se ostvarila sedma stavka – za dve godine da ovi momci čine okosnicu srpske selekcije U-20…

FOTO: FIBA.COM

Stručni štab pominjem posle igrača, jer mislim da tako treba. Kouč Vlada Jovanović izneo je gro ovog projekta, verujući od početka do kraja u pobedu, usadivši momcima retko viđenu energiju, želju za trijumfom, što se videlo i u trenucima slavlja. On je mlad, kouč-pobednik (barem pet trofeja u senorskoj konkurenciji?), a njegovo iskustvo pretvorilo se i u našu prednost na parketu. Tim mu je igrao daleko najagresivnije u odbrani, na granici fanatizma a osmišljeno, posebno spoljna linija. Dobra defanziva bila je nagrađena ”lakim” poenima iz kontre. Pozicioni napadi su spoj tri detalja – pokušaja spuštanja lopte centru, zatim igre ”pika” ako to ne prođe, u završnici je Mišković igrao licem ”jedan na jedan”, jer je brži od protivnikih četvorki, jer može iz širine i da šutne. Vladi Jovanoviću stručni štab (sa blagim košarkaškim šmekom Čačka) dopunjavali su treneri – Đorđe Jovičić, Vladimir Zlatanović i Dušan Stojkov, sa kojim ću posebno popričati ovih dana o nekim ”inače” temama…

Naravno, Košarkaški savez Srbije, kao tvorci ovog komplet-tima, pedstavljali su Igor Rakočević i Vladimir Kuzmanović, kojima posebno čestitam, jer su izdržali salve (ne)zasluženih kritika poslednjih godina, najviše od onih koji manje znaju od njih, a više žele njihovo radno mesto. Čestitke svim akterima, uz jednu porukicu – ovo je samo prva od iks etapa, za sada nosite ”žutu” majicu, do konačne pobede ima još mnogo…

 

PREUZETO SA: KOŠ MAGAZIN, UZ SAGLASNOST AUTORA

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *